Bubreg ni na nebu ni na zemlji

Bubreg ni na nebu ni na zemlji!
Juče je objavljena vest da su lekari u Turskoj izvršili transplantaciju (presađivanje) tri ekstremiteta (noge + ruka ili ruke +noga) i da je majka nesrećnog preminulog maldića, čije su delove tela presađivali, rekla da njen sin ovako dalje živi.
Dakle(m), Turci, oni o kojima mi sve „najlepše“ pričamo i pišemo i mislimo, presađuju srca u srpske grudi junačke, svojima presađuju ionako sve i svašta, između ostalog i ruke i noge, a naši najstručniji, najbolji, najlepši lekari, ne mogu da presade ni bubreg.
Video sam turske bolnice izbliza, razgovarao sa turskim kolegama u četiri oka (priznajem niko nikog nije priterao „do duvara“ k‘o Marko Musu) i upitao se da li možda ne bi bilo bolje da su te crne Osmanlije ipak dalje vladale ovim prostorima? Sve čisto, uređeno, uredno osoblje, čiste sanitarne prostorije, čisti uređaji i aparati. Čak ni u carskoj Vijeni nije čistije, a tu sam bar “kod kuće”.
Odoh i u jednu domaću instituciju, navodno jednu od najboljih institucija u zemlji, i prvo što me je dočekalo je strašan smrad iz nužnika, otvorena vrata, urin koji samo što se nije prelio u hodnik, drugi produkti varenja koje niko nije poslao u kanalizaciju, desetine pacijenata na stolicama, zagušljiv i mračan prostor za čekanje.
Prostor za dijalizu na prvi pogled čist, ali na drugi….. Tragovi krvi na aparatima, potpuno požutela, stara creva, proliven rastvor za dijalizu, prljavi kreveti sa prljavim jastucima, i opet sveprisutni smrad! O osoblju ne želim da trošim reči I da ih uopšte pominjem.
Imam poznanicu koja već 17 godina ide na dijalizu, preživela je jedno neuspešno presađivanje bubrega i sada čeka da se nađe novi davalac. Dijaliza je u međuvremenu jako naporna, vene popuštaju, potrebni su kateteri i prilazi. Sve to može da se uradi, sve to je standard i rutina u normalnim zemljama, u Srbiji nije. Da li ste očekivali nešto drugo? U Srbiji će postaviti kateter, neće vas obavestiti da je pogrešno postavljen iako to i sami vide, neće vas upozoriti da je takav kateter opasan i da će vam više škoditi nego koristiti. A, kada dođete u situaciju da nemate gde, reći će vam (možda): žao n am je, ali više ne možemo ništa za vas da učinimo. Tada, odlučujete da odete u inostranstvo, da potražite pomoć u zemlji u kojoj vas navodno mrze jer ste iz Srbije (internet je prepun komentara na račun takvih zemalja koje samo čekaju da unište Srbiju i Srbe). Dobijete termin, urade vam sve preglede, prepišu terapiju koja ima više učinka i koja je jeftinija, sve preglede prođete za dva dana i opet je cena ista kao u Srbiji. U toj istoj zemlji urade i novi venski kateter, u kome je protok kao u zdravoj veni i ponude da vam presade bubreg, čak pišu i ministru u Srbiji ( i to ne piše bilo ko već prvi čovek transplantacionig programa u dotičnoj zemlji) i detalj o opišu uslove – mi vašim pacijentima bubrege iako niste u Eurotransplant-u, a vi nama vratite organe kada budete bili. Iz Srbije-muk! Ni nakon pola godine nikakva reakcija. Hirurzi i nefrolozi u Srbiji su uvređeni jer pacijentkinja nije uradila opearciju u Srbiji (za koju su joj uzgred rekli da to i nije ništa, jer oni tamo ionako nemaju pojma, nisu oni, bre, kao mi!)
Sada, čekamo......