Danas, 26. oktobra 2014. godine, pročitah da se u Drinu ulivaju otrovi oslobođeni maja 2014. godine. Od maja do danas je prošlo pet meseci (ili šest), u vestima se od tada čulo ovim otrovima, o jalovini, o mulju, o zagađenju. Svi su znali, i niko ništa nije zano niti zna. Neko se, kao, bunio, neko je, kao, nešto rekao, neki Zeleni (nisu vanzemaljci) su se nešto, kao oglašavali. Danas, iako nezvanično, otrovi plivaju, plutaju, puze dnom Drine. Srpsku politiku i političare to i ne zanima. Ništa  novo.
Najtužnije je to što ovo ne zanima nikoga u Srbiji ili Republici Srpskoj. Možda bi građani, radni narod, seljaci i "inteligencija" mogli malo da pisnu i da izađu na ulicu, da stanu nekom ministru ispred Audija ili Škode, možda bi neko na "Javnom Servisu Evropske Srbije" mogao da progovori  neku reč, ili rečenicu. Možda bi neko mogao.... Mnogo "možda",  mnogo "mogao bi".... previše!
Tužna je istina da se niko neće oglasiti i da će hiljade tona otrova otići u Drinu, u zemlju do Drine, u vodu koju svi tamo piju. Tužna je istina da će stići i do mesta koja su daleko od Drine i da će i Beograđani dobiti svoj koktel.
Ali, da je samo do ovoga! Jalovina rudnika u Boru je još opasnija, i  nikoga ne zanima. Svako, ko je imao priliku da ode do Bora poslednjih godina je mogao da se uveri da stanje nije nikako ružičasto. Svako, ko je prošao obalom Dunava kod Prahova je mogao da vidi stotine hektara uništenih otpadom iz IHP Prahovo, svako je mogao da vidi kako sadašnji vlasnik IHP Prahovo uništava ono što je preostalo. Sumpordioksid se ponovo spušta u Negotinskoj Krajini, Dunavom opet plutaju mrtve ribe i ispušta se otrov iz IHP-a.
Minerali, kažu da su zdravi za ljude, jačaju kosti.