Dron i Odron

Završi se i istorijska utakmica, a na Zapadu još nisu završili sa komentarima. Gospođa Veronika Seyr, svojevremeno dopisnica ORF, austrijske državne televizije iz Beograda, je oplela po primitivcima u Srbiji (po njoj svi). Evo teksta u originalu: http://derstandard.at/2000007286587/Belgrad-zwischen-Hasstiraden-und-Putin-Busserl?seite=1#forumstart .
Da li je napisala nešto loše? Ne, ako se gleda sa austrijske strane. Nisam ljubitelj ni "navijača" ni vladajuće garniture u Srbiji, ali ovaj člank prevazilazi i propagandu 90-ih.
I, opet je jedan list koji važi za levičarski izneo najcrnje otužbe, a konzervativci su bili umereni i realniji. Pročitajte sami, možda pomogne i Google da se prevede.

Eto me opet nakon, maltene, godinu dana odsustva. Šta se desilo? Ništa posebno, nekako nije bilo volje da se piše, jer nisam imao pojma da li je ovo što napišem  od ikakve koristi, osim meni. Ali, odlučih da napišem samo par reči jer sam proveo tri nedelje u Srbiji i zato što mi se tada pred kapijom pojavila mlada ženska osoba sa sve iskaznicom na grudima i velikim blokom priznanica u ruci. Dozivala je sa puta i glasno se pitala da li ovde igde ima ikoga.
- Tu SAAAAM!-odgovaram ja, a sve trčim da iz bašte dođem do kapije.
-Dobar dan!
-Dobar dan!
-Da se predstavim: ja sam VOL-ON-terka.
-Aha?!
-Znate, mi (Mi? VOL-ON-terka, možda je bio Pluralis Majestatis?), skupljamo dobrovoljni prilog za pomoć XY (dva imena).

Sledi dugo objašnjavanje zbog čega se skuplja pomoć i kako će operacije kičmene moždine i jednog drugog organa pomoći deci da se izleče. Sledi pokazivanje dokumenata, raznih pečata policijske Uprave Bor i policijske stanice u obližnjoj varoši. Nadam se da će novac koji sam uplatio, i za koji sam dobio priznanicu, zaista pomoći deci.
Nakon dva -tri dana dolazi drugi VOlonter (on): sa iskaznicom, pečatima, slikama iste dece i molbom za pomoć. Samo, sada su dece imala druge bolesti.
Setio sam se slične situacije iz 1992. kada je u nekoliko navrata selom išao čovek koji je imao samo jednu nogu, druga je bila amputirana iznad kolena i prazni deo nogavice pantalone je bio zakačen za kaiš, odnosno vojnički opasač. Navodno, izgubljena je dok se borio u Vukovaru. Priložio sam, i tada sam bio uveren da će to njemu zaista pomoći (100 DM 1994.)
Dosta je otrova i malo vode proteklo Dunavom i našim rečicama i potocima, Sloba je potpisao Dejtonski mir, pao je spoljni zid sankcija i odjednom je bilo goriva na benzinskim pumpama. Rešili smo da odemo na more, u bratsku Crnu Goru. Išli smo u konvoju, šest automobila, nas dvadesetak.
Crna Gora, bratska nam Crna Gora nije želela Dinare, daj Marke-rekoše nam u Budvi.
Nakon nekoliko dana, videh poznato lice bez jedne noge kako prosi, udružen sa još nekoliko njih. Nisam  bio lenj i pratio sam ga čitave večeri. Na kraju, sakupi se njih desetak, uđoše u kombi i odoše, i tako svakog dana.

Danas, 26. oktobra 2014. godine, pročitah da se u Drinu ulivaju otrovi oslobođeni maja 2014. godine. Od maja do danas je prošlo pet meseci (ili šest), u vestima se od tada čulo ovim otrovima, o jalovini, o mulju, o zagađenju. Svi su znali, i niko ništa nije zano niti zna. Neko se, kao, bunio, neko je, kao, nešto rekao, neki Zeleni (nisu vanzemaljci) su se nešto, kao oglašavali. Danas, iako nezvanično, otrovi plivaju, plutaju, puze dnom Drine. Srpsku politiku i političare to i ne zanima. Ništa  novo.
Najtužnije je to što ovo ne zanima nikoga u Srbiji ili Republici Srpskoj. Možda bi građani, radni narod, seljaci i "inteligencija" mogli malo da pisnu i da izađu na ulicu, da stanu nekom ministru ispred Audija ili Škode, možda bi neko na "Javnom Servisu Evropske Srbije" mogao da progovori  neku reč, ili rečenicu. Možda bi neko mogao.... Mnogo "možda",  mnogo "mogao bi".... previše!
Tužna je istina da se niko neće oglasiti i da će hiljade tona otrova otići u Drinu, u zemlju do Drine, u vodu koju svi tamo piju. Tužna je istina da će stići i do mesta koja su daleko od Drine i da će i Beograđani dobiti svoj koktel.
Ali, da je samo do ovoga! Jalovina rudnika u Boru je još opasnija, i  nikoga ne zanima. Svako, ko je imao priliku da ode do Bora poslednjih godina je mogao da se uveri da stanje nije nikako ružičasto. Svako, ko je prošao obalom Dunava kod Prahova je mogao da vidi stotine hektara uništenih otpadom iz IHP Prahovo, svako je mogao da vidi kako sadašnji vlasnik IHP Prahovo uništava ono što je preostalo. Sumpordioksid se ponovo spušta u Negotinskoj Krajini, Dunavom opet plutaju mrtve ribe i ispušta se otrov iz IHP-a.
Minerali, kažu da su zdravi za ljude, jačaju kosti.