Eto me opet nakon, maltene, godinu dana odsustva. Šta se desilo? Ništa posebno, nekako nije bilo volje da se piše, jer nisam imao pojma da li je ovo što napišem od ikakve koristi, osim meni. Ali, odlučih da napišem samo par reči jer sam proveo tri nedelje u Srbiji i zato što mi se tada pred kapijom pojavila mlada ženska osoba sa sve iskaznicom na grudima i velikim blokom priznanica u ruci. Dozivala je sa puta i glasno se pitala da li ovde igde ima ikoga.
- Tu SAAAAM!-odgovaram ja, a sve trčim da iz bašte dođem do kapije.
-Dobar dan!
-Dobar dan!
-Da se predstavim: ja sam VOL-ON-terka.
-Aha?!
-Znate, mi (Mi? VOL-ON-terka, možda je bio Pluralis Majestatis?), skupljamo dobrovoljni prilog za pomoć XY (dva imena).
Sledi dugo objašnjavanje zbog čega se skuplja pomoć i kako će operacije kičmene moždine i jednog drugog organa pomoći deci da se izleče. Sledi pokazivanje dokumenata, raznih pečata policijske Uprave Bor i policijske stanice u obližnjoj varoši. Nadam se da će novac koji sam uplatio, i za koji sam dobio priznanicu, zaista pomoći deci.
Nakon dva -tri dana dolazi drugi VOlonter (on): sa iskaznicom, pečatima, slikama iste dece i molbom za pomoć. Samo, sada su dece imala druge bolesti.
Setio sam se slične situacije iz 1992. kada je u nekoliko navrata selom išao čovek koji je imao samo jednu nogu, druga je bila amputirana iznad kolena i prazni deo nogavice pantalone je bio zakačen za kaiš, odnosno vojnički opasač. Navodno, izgubljena je dok se borio u Vukovaru. Priložio sam, i tada sam bio uveren da će to njemu zaista pomoći (100 DM 1994.)
Dosta je otrova i malo vode proteklo Dunavom i našim rečicama i potocima, Sloba je potpisao Dejtonski mir, pao je spoljni zid sankcija i odjednom je bilo goriva na benzinskim pumpama. Rešili smo da odemo na more, u bratsku Crnu Goru. Išli smo u konvoju, šest automobila, nas dvadesetak.
Crna Gora, bratska nam Crna Gora nije želela Dinare, daj Marke-rekoše nam u Budvi.
Nakon nekoliko dana, videh poznato lice bez jedne noge kako prosi, udružen sa još nekoliko njih. Nisam bio lenj i pratio sam ga čitave večeri. Na kraju, sakupi se njih desetak, uđoše u kombi i odoše, i tako svakog dana.
- Tu SAAAAM!-odgovaram ja, a sve trčim da iz bašte dođem do kapije.
-Dobar dan!
-Dobar dan!
-Da se predstavim: ja sam VOL-ON-terka.
-Aha?!
-Znate, mi (Mi? VOL-ON-terka, možda je bio Pluralis Majestatis?), skupljamo dobrovoljni prilog za pomoć XY (dva imena).
Sledi dugo objašnjavanje zbog čega se skuplja pomoć i kako će operacije kičmene moždine i jednog drugog organa pomoći deci da se izleče. Sledi pokazivanje dokumenata, raznih pečata policijske Uprave Bor i policijske stanice u obližnjoj varoši. Nadam se da će novac koji sam uplatio, i za koji sam dobio priznanicu, zaista pomoći deci.
Nakon dva -tri dana dolazi drugi VOlonter (on): sa iskaznicom, pečatima, slikama iste dece i molbom za pomoć. Samo, sada su dece imala druge bolesti.
Setio sam se slične situacije iz 1992. kada je u nekoliko navrata selom išao čovek koji je imao samo jednu nogu, druga je bila amputirana iznad kolena i prazni deo nogavice pantalone je bio zakačen za kaiš, odnosno vojnički opasač. Navodno, izgubljena je dok se borio u Vukovaru. Priložio sam, i tada sam bio uveren da će to njemu zaista pomoći (100 DM 1994.)
Dosta je otrova i malo vode proteklo Dunavom i našim rečicama i potocima, Sloba je potpisao Dejtonski mir, pao je spoljni zid sankcija i odjednom je bilo goriva na benzinskim pumpama. Rešili smo da odemo na more, u bratsku Crnu Goru. Išli smo u konvoju, šest automobila, nas dvadesetak.
Crna Gora, bratska nam Crna Gora nije želela Dinare, daj Marke-rekoše nam u Budvi.
Nakon nekoliko dana, videh poznato lice bez jedne noge kako prosi, udružen sa još nekoliko njih. Nisam bio lenj i pratio sam ga čitave večeri. Na kraju, sakupi se njih desetak, uđoše u kombi i odoše, i tako svakog dana.
No comments:
Post a Comment